Svetlana Borković- Pauza u ćutanju (izbor)

O POVERENJU

Čudno je kako neke osobe postanu drage odmah, već prilikom prvog susreta. Poznajemo ih nekoliko minuta i to nam je dovoljno da im ispričamo sve o sebi. Nasuprot njima, postoje neki drugi prijatelji koje stalno mučimo i proveravamo da bismo im kazali bilo šta o sebi. I nikada ne nalazimo potvrdu da će razumeti, a oni sede i čekaju da otvorimo srce kao da u njemu nečega stvarno ima osim nepoverenja upućenog njima.

I još čudnije je kako se gotovo nikada ne prevarimo. Neke ljude ne treba upoznavati sa samim sobom, jer tek onda sebi i njima postanemo strašno daleki.

PAMET

Ima ljudi koji se stide svoje pameti. Većina krije svoje telo prikladnom ili neprikladnom garderobom, ali ima ljudi koji kriju svoj um iz čiste sramote. Zdušno se uklapaju u prosečan svet, ali se nekako izdvajaju kao lepša bliznakinja. Ponekad zablista njihov um kao kad na prelepoj sramežljivoj ženi spadne bretela na majici i iznenada obnaži divno oblikovane i neistražene grudi.

ILUZIJA

Iluzija postoji jednako kao i stvarnost. Često nisam mogla razlikovati jednu od druge. Istina je da me niko zbilja nije voleo kao što ni sama to nisam učinila jer se ne može voleti stvarno.

Samo magla fantazije i obrisi izmišljenog savršenog lika, savršene emocije.

Nikoga nema sada kasno u noć. Niko meni nije sličan.

Život i ljudi su mi čudni kao bezgrešno lice u odmaklim godinama. Ne možeš ništa shvatiti, i, što se više trudiš, ostaje samo bolna praznina da je sve u neznanju uokvireno.

Katkada sam mnogima bila draga do bolne čežnje, a onda, najednom, sve je nestalo pod mojim razumevanjem da ničega nije ni bilo.

Ljubav je iluzija, ali postoji pritajena trenutačna bliskost- kao što se mravi skupe pred kišu, tako i ljude skupi kakva muka. Sa prvim suncem se mirno raziđu svi koji prežive nalete nemogućih, nepostojećih emocija topline i ljubavi.

Ljubav, nažalost, ne postoji onakva kakva mi hoćemo da bude. Samo slučajni dodiri, mučeni do ludila da se može pronaći iluzija.

Ko je ikada bio voljen celog života u svojoj celovitosti i ostvarenosti? Nesrećna ljubav koja je jedina trajna takođe je nestvarna jer ljubav u savršenom obliku nikako ne može imati bilo kakav udes ili krivinu odakle se nestaje, sneva i beži od života.

Najbolji lek za usamljenost jeste reći da ste ljubili istinski, jer nikoga nismo ljubili- samo svoju bol. Ljubav je zamena za lek protiv ljudske nesavršenosti i sebičnosti. Možemo voleti samo sebe, a odraz u ogledalu drugog bića koji uzima naš oblik i vraća samopouzdanje- samo do onog momenta kada nekome to dosadi. Jadno, jadno do surovosti.

Ne možeš me povrediti jer sam samu sebe već tvojim golim rukama opipala i dopustila da na sekund drukčije mislim, da bih se poigrala pred kišu. Kako je odveć tačno sve što sam ovde napisala, ti zaista ne postojiš nigde, i nigde se ne budiš jer mi ne trebaš više od ovih nekoliko redova.

BUDI MALO UZ MENE

Obećavam- biće suza

Kao na sahrani stogodišnjaka

Obećavam- biće rakije

Vruće,

A ja ću ćutati kao pokojnik.

Neka ćutanje odjekuje.

Neka muzika svira

Na stanici odlaska.

Lagana muzika ostajanja

Neka rasvetli ubistvo

Mog obećanja

Da te neću poslednji put

Poljubiti.

NEMAMO VIŠE VREMENA

Predrasude muče reči

Okovanog glumca na sceni

Vreme kašlje

Narušava tišinu

Ono vreme nemerljivo

Nikada na ruci,

Nikada u džepu

Vreme ogrlica oko vrata

Samo glagoli imaju vremena.

ČUJEŠ LI

Čuješ li kako šušti vazduh

Između dva reda razgovora

Kao lišće pod nogama

U iznenada osunčan dan

Posle perioda kiša

Ne verujemo toploti

Koja nas obasipa u kasnu jesen.

Zaustavi nagon za brigom

Doći će i zima i sneg

Ne žrtvujmo veselje

Zarad stare navike.

Jer, čuješ kako šumi strast

Kao šećer sipan u sok naše mladosti

Nije zdravo želeti ga,

Ali nam je prijao.

Čini mi se da se od njega

Nismo razboleli.

Čuješ li kako šušte letos

Osunčane dlačice

Na rukama dok mi prilaziš

P.I.O.

Ako umrem mlada i iznenada

Ako zaspim i niko me ne probudi.

Ako zaborave da sam postojala nekada.

Neka mi se ova noć računa u život.

Ako umrem sutra i očekivano.

Isto da mi se računa.

Da sam živela duže

Od one koja se rodila

I umrla istog časa kao i ja.

Ako niko ne bude čitao moje stihove

Koji su napisani ove noći

Prizna li se u životni staž tama pesnikova!

SLUČAJNI SUSRET

Uplašene polovine

Dve jabuke.

U klopci u nepoznatom.

Dugo su se ljubile.

Slušajno crv.

Šetao ivicom.

I zagolicao.

Istinu.

Oteto seme izgubi ptica.

Kada je pogodi dečak.

Novo drvo nije imalo.

Nijedan ožiljak.

LA VIE

Živim u magli iluzije da postojim

Za mnogobrojne sada prolaznike

Koji su nekada slobodno šetali

Vrtom mog života gde se prostiralo cveće

Zloslutne budućnosti.

Umirala sam u tišini više puta

Tako da ni prava smrt mi neće teško pasti

Komšija ne zna za moje ranije živote

Koji su davno umrli, i sa njima ja.

U mimohodu razmenjujemo pozdrave

I osmehe koji nikada neće olistati

I nikada za njega neću umreti

Jer se za njega nisam ni rodila.

Nisam znala da živeći u isti mah umirem.

Za Frederika iz Dižona

Gde se završavao za njega put,

A moj život nastavljao ka Lionu.

Ne žalosti me to što sam umrla za mnoge.

Jer se radujem za koga ću sve još da se rodim.

Jer se rađam sada za tebe čista

Još neokupana

Sa krvnom grupom koju tek treba utvrditi

I pomoći tebi

Da preživimo u paklu večite igre

Nestajanja i postojanja

Dok tvoje oči ispisuju reči koje čitam

I simultano prevodim na jezik života.

LJUBAVNIK

Praskozorje je mirisalo na tvoju samoću.

Poslao sam verglaša da te razveseli.

Sreo sam ga nedaleko od tvog sna.

Šaljem ti laksativ da me svariš.

Ti si svetionik za prodane kapetane.

Ti si šarm uznemirenog mora.

Poslednja kocka na mozaiku sreće.

Krošnja, granice između neba i zemlje.

Ja sam odbegli pauk što voli svoju mrežu.

Mirnim morem plovim bez vesala.

Sa svežim hlebom ispod sakoa.

U predvorju sve zaboravljam.

O NJOJ PRIČAJU

O njoj pričaju veđe.

Mašta na točkovima traži

Vreli kesten detinjstva

Ukus često hladi nepca.

Isluženi robovi je mrze

Odevaju u uspela ogovaranja

U reči srama

Najružnije reči koje mogu

Da smisle.

Zbog nemogućnosti da je opišu

Zbog neznanja,

Zbog nedostatka lepih reči.

ZABORAV

Dugo godina nisam je video.

Dugo godina nisam je tražio.

Nisam mislio, ni čeznuo

Rekao bih da sam zaboravio.

Polomljen porcelan na rastanku.

Promašenu jabuku u njenoj ruci.

Davanje sebe u podzakup.

Bespravno i bez njenog odobrenja.

Ne pamtim ni kaput kada je odlazila.

Ni onu suzu koja mi se rugala,

Ni dane kada me sirena nije plašila.

Sećam se samo letećeg tanjira upućenog meni.

Dugo godina nisam je video.

Dugo godina nisam je tražio.

Nisam mislio, ni čeznuo

Rekao bih da sam zaboravio.

KASNO JE

Ne treba mi padobran, ne letim do oblaka.

Pobedila je zemljina teža

Orao stremi ka žrtvi

U ovom grmu gde leži zec.

Da sam papir, da me vetar podigne u visine.

Da sam maslačak da me raznese svojim

Smeškom.

Da sam list da pijana šumim u zoru.

Da sam bar prašina između tvojih prstiju.

Ali ja sam pljusak što iznenada stiže.

Grad koji je pobegao vremenskoj prognozi.

Mačka što na noge skače spremno.

Na ledu izvodim piruetu.

PREVARA ŽENE JEDNOG MORNARA

Pojavio se

Istina, kasno.

Samo ne toliko

Koliko ljudski um može da uobrazi.

A odveć rano

Da bi mogla da smiri drhtaj

Cveta pri naletu vetra.

VAZDUŠNA OPASNOST

Bila su skloništa

I deca u njima

Sa dve igračke.

Zvuk sirene zavijao

Umesto cvrkuta ptica

U dvorištu obdaništa.

Bile su bombe.

Otvarale su širom prozore

Užarene oči dečije

Polomljeno staklo

Bez promaje.

NAŠA LJUBAV

Naša ljubav- istrošena petarda.

Lažnim konfetama se radujemo.

Naša ljubav diše kroz trsku.

Delimo samo vazduh.

Pertla što je nekada bila mašna.

Iskrivljena šteklica od mnogo laži.

Iskrivljena štikla na cipeli od snova.

Naša ljubav je dvorana krivih ogledala.

PAPRAT

Govori nemarno u surovi čas kad se sretnemo

Osmehni se gromoglasno da se ne čuje uzdah

Zaplači u tišini koja obara sluh za sreću

I ne dozvoli nikada da potražiš

Strgnutu tajnu koja zna zaboleti kao istina.

Shvati da paprat krasi cveće koje vene.

I da kiša od koje se nismo sakrili

Kiša nepromišljenih reči

Od koje smo se razboleli

Ostavila je bore na prepeglanoj košulji

Koja se ogleda na tvome licu

U tvojim cipelama što ostaviše gorak trag.

RUŽAN SAN

Niko više ne čita poeziju!

Rekli su mi pripiti cvrčci.

Knjige više niko ne kupuje.

Rekli su mi ulični prodavci.

U knjižari su se dva puta zahvalili.

Zlatar me nije ni pogledao.

Ispred cvećare su mi oteli cveće.

Dok su me gurali zgazila sam žutog psa

Izvinila sam se i lepo je zvučalo

Mahnuo mi je repom dok je odlazio.

Mravi su i dalje živeli od mrvica.

Nisu primetili da je cvrčak prestao da peva.

NIKO VIŠE NE ČITA POEZIJU

Pričaće prijatelji o meni. I o mojim pesmama.

Sa metrom oko vrata uzeće mi meru.

Pisaće ko mi je uzor,

I ko mi je zazor.

Priznajem: Mučila me provincija.

Da nisu zevali, ne bi zaspali.

Da nisu jezive krike slušali

Ćutala bih dok bi mirno sanjali.

Pitaće neko u čemu je smisao?

Nije normalno da neko počne pisati u trideset

Osmoj.

Nije normalno da se neko traži u pedesetoj.

Nije normalno da se živi u devedesetoj.

Udvarači će moji ustuknuti.

Ljubavnici i oni koji to nisu će se hvaliti.

Tkalje će tražiti petlju da nastave gde su stale.

Prvorotkinje će se kladiti na mene.

PISMENI LABUD

Nije trebalo da budem odličan đak.

Trebalo je da pobegnem s časa interpunkcije.

Rekao si jedno obično: „Vidimo se!“

Odmah sam znala da je kraj.

Da sam tražila da pišeš

Na kraju ne bi bio znak pitanja.

Na kraju nisu tri tačke,

Znala sam.

Tri tačke uvek znače nastavak.

Čula sam da glupi uzvičnik na kraju

Što liči na šibicu, priča da

Osim mladeža na tvome obrazu

Nisam dotakla ništa.

Semantika mi je izmakla tlo pod nogama.

U predvorju neizrečeno vreme novog sastanka.

Zapete suze u grlu.

Ladolež oko moga srca.

Na časove duhoslovlja nije trebalo da idem.

Da sam znala da sam ti glupa navika.

Postala bih ti noćna mora.

Samo jedna krokodilska suza i bio bi moj.

I voleo bi me isto koliko moj komšija svoju

Ženu.

Nojeve čizme kad idemo u grad.

Trebalo je da budem strpljivo ružno pače.

Pismeni tužni labud ostao je sam.

VOLELA SAM VENECIJU

Zapravo, ja sam jedan prevarant koji nije uspeo da ostvari sebe. Koji je uspeo da prevari sebe. Možda zbog praznine koju vučem iz detinjstva, možda zbog preteranog pomeranja na marginu, svejedno je. Nemojte me slušati- ljubav sigurno postoji, samo je nisam upoznala ni videla u mom gradu. Odselite se odavde, ovaj grad tone kao i Venecija. Voda siromaštva i nedostatka podrške i emocija je sve dublja. Ako ne znate plivati u takvoj vodi, odselite se.

POD ŠEŠIROM

Misli rasute vetrom koje nismo ni hteli da budu naše. Otimaš sa razlogom, ali uzalud, prečicom od zadovoljstva do htenja. Niko ti neće uzeti smisao pitanja, samo su odgovori nasmejani. Mir si izgubio kada si krenuo da put, i, bez obzira gde stigao, nemir je prtljag koji nikada ne možeš ostaviti iza sebe. Jer put ti je pokazao da je misao o meni pevala glasnije od uličnog svirača. Poklonio si mi osmeh i nikada nisi znao kada si dovoljno platio jer te je uvek zahvalno ispratio. Ni papir, ni kovani novac, samo osećaj da si pružio i da je dobio je bio važan.

Sada je zaista nevažno šta je pod šeširom koji si ostavio. Tajna da li bi bilo isto kada bih obukla belu haljinu nikada neće biti otkrivena, ma koliko zamišljao i nadao se najgorem.

Surov je strah kod ljudi, ali je život lep i to čini zadršku da ga ne uništimo.

Svetlana Borković, Pauza u ćutanju, Lira, Beograd, 2003.